ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: У ШТА СУ ФЕМИНИСТКИЊЕ ПРЕТВОРИЛЕ ОСМИ МАРТ?

Празник Осми март је основан почетком XX века у Америци са циљем да подстакне борбу људи за равноправност полова. Циљ је одавно испуњен, па је изгубио било какав политичко-правни смисао. Заправо, данас жене имају извесне правно-политичке привилегије, па онај ко жели да се бори за равноравност полова требало би да се бори за права мушкараца.

Било како било, Осми март се данас претворио само у дан џенлменства и каваљерства. Имајући то у виду, једној пријатељици – Мирјани Радојичић – послао сам порукицу са том немером (15:39): „Срећан Осми март!” Да бих појачао дозу пажње, написао сам „Цмок!” Срдачност се ваљда није могла јасније изразити. Скоро би се могло рећи да је и претерана.

Човек би очекивао да особа која прими такву честитку каже бар „хвала”, а можда и нешто више. Али авај! Добио сам одговор (16:51): „Уместо ʼхвалаʼ податак да сваке године у маленој Србији 50-ак жена страда у породичном насиљу, од руку најближих: мужева, интимних партнера, очева, браће.”

Шта да одговори номалан и пристојан човек на такву „захвалницу”? Сваком нормалном човеку је жао сваке страдале особе, посебно женске. И сваки нормалан човек захтева да кривци буду примерено кажњени. Али чему све то моралисање и паметовање кад је то ствар најосновнијег морала? Практично ми је Мирјана порукицом поручила да сам неморалан. Она, ето, као морална громада мора тим подацима да ме учи шта је морал. То је заправо увреда за свачије елементарно морално чуло.

Написао сам да је податак вероватно тачан, али непотпун, јер не даје податак о броју настрадалих мушкараца. Вероватно их има нешта мање, али и они су такође жртве породичног насиља. То не треба испуштати из вида. Дакле, порукица је класични спин. Напросто, једнострана.

Осим тога, не постоји само породично насиље, него и оно ван породице. Када се целокупно насиље у друштву узме у обзир онда се потпуно другачија слика добија. Наиме, мушкарци су пет пута чешће жртве убиства него жене. Они су такође чешће и починоци убистава. Укупно узев, мушкарци су чешће у и гробу и у затвору. То није баш нека завидна ситуација.

Осим тога, поред хомицида постоје и бројна друга насиља. Насиље може бити и вербално, емотивно и психичко. Порукица сва та друга насиља флагрантмо пренебрегава. Она је тешки спин.

На крају крајева, чему говорити о насиљу у породици када жене у породици најчеће доживљавају љубав, задовољство, поштовање и срећу? Чему превиђање свега тога? Чему само инсистирање на породичном паклу? Дакле, „жртвена” порукица сведочи да је Мирјана подлегла малициозној феминистичкој пропагнади. Када сам јој то написао, она ме је блокирала.

Дакле, од празника џентлменства, куртоазије и каваљерства феминисткиње су направиле празник зановетања и закерања. Оне жене својом пакосном пропагандом подстичу на незахвалност и глупост. Ова јадна жена није ни свесна да је њихова жртва. Уместо да покаже да је дама, она је показала да је неуротична и хистерична шизика. Коме такве жене требају?