 |
|
Празник Осми март је основан почетком XX века у Америци са циљем да подстакне борбу људи за равноправност полова. Циљ је одавно испуњен, па је изгубио било какав политичко-правни смисао. Заправо, данас жене имају извесне правно-политичке привилегије, па онај ко жели да се бори за равноравност полова требало би да се бори за права мушкараца.
Било како било, Осми март се данас претворио само у дан џенлменства и каваљерства. Имајући то у виду, једној пријатељици – Мирјани Радојичић – послао сам порукицу са том немером (15:39): „Срећан Осми март!” Да бих појачао дозу пажње, написао сам „Цмок!” Срдачност се ваљда није могла јасније изразити. Скоро би се могло рећи да је и претерана.
Човек би очекивао да особа која прими такву честитку каже бар „хвала”, а можда и нешто више. Али авај! Добио сам одговор (16:51): „Уместо ʼхвалаʼ податак да сваке године у маленој Србији 50-ак жена страда у породичном насиљу, од руку најближих: мужева, интимних партнера, очева, браће.”
Шта да одговори номалан и пристојан човек на такву „захвалницу”? Сваком нормалном човеку је жао сваке страдале особе, посебно женске. И сваки нормалан човек захтева да кривци буду примерено кажњени. Али чему све то моралисање и паметовање кад је то ствар најосновнијег морала? Практично ми је Мирјана порукицом поручила да сам неморалан. Она, ето, као морална громада мора тим подацима да ме учи шта је морал. То је заправо увреда за свачије елементарно морално чуло.
Написао сам да је податак вероватно тачан, али непотпун, јер не даје податак о броју настрадалих мушкараца. Вероватно их има нешта мање, али и они су такође жртве породичног насиља. То не треба испуштати из вида. Дакле, порукица је класични спин. Напросто, једнострана.
Осим тога, не постоји само породично насиље, него и оно ван породице. Када се целокупно насиље у друштву узме у обзир онда се потпуно другачија слика добија. Наиме, мушкарци су пет пута чешће жртве убиства него жене. Они су такође чешће и починоци убистава. Укупно узев, мушкарци су чешће у и гробу и у затвору. То није баш нека завидна ситуација.
Осим тога, поред хомицида постоје и бројна друга насиља. Насиље може бити и вербално, емотивно и психичко. Порукица сва та друга насиља флагрантмо пренебрегава. Она је тешки спин.
На крају крајева, чему говорити о насиљу у породици када жене у породици најчеће доживљавају љубав, задовољство, поштовање и срећу? Чему превиђање свега тога? Чему само инсистирање на породичном паклу? Дакле, „жртвена” порукица сведочи да је Мирјана подлегла малициозној феминистичкој пропагнади. Када сам јој то написао, она ме је блокирала.
Дакле, од празника џентлменства, куртоазије и каваљерства феминисткиње су направиле празник зановетања и закерања. Оне жене својом пакосном пропагандом подстичу на незахвалност и глупост. Ова јадна жена није ни свесна да је њихова жртва. Уместо да покаже да је дама, она је показала да је неуротична и хистерична шизика. Коме такве жене требају?
Danas sam na školskoj Viber grupi dobio sliku - deca su nacrtala svoje majke, i onda pesma o majkama - kako ih noću pokrivaju i kako su njihovo sunce itd... Jako sam se teško suzdržao da ne komentarisem nešto. Šta sad međunarodni dan žena ima sa majkama? Toliko ima žena koje nisu majke... Toliko se potencira priča da su majke nezamenjiv it's... Otkako sam u razvodu tek sad vidim koliko nismo ravnopravni.
ОдговориИзбришиPotpuno je razumljivo zašto Vam je „prekipelo” na školskoj Viber grupi. Vaša opservacija pogađa u samu srž institucionalnog licemerja koje se kod nas sprovodi svakog 8. marta.
Избриши1. Škola kao fabrika stereotipa
Umesto da decu uče o Klari Cetkin, pravu glasa ili naučnicama koje su menjale svet, naše škole i vrtići su Osmi mart pretvorili u neku vrstu hibridnog „Majčinog dana”. Forsiranje narativa o majci koja „noću pokriva” i koja je „jedino sunce” nije samo dirljiva pesmica – to je politička poruka. Njome se deci od malih nogu ispira mozak idejom da je briga o detetu isključivo ženski posao, dok je otac u toj priči u najboljem slučaju statista, a u najgorem – nepostojeća figura.
2. Razvod kao „skener” sistema
Vaše iskustvo u razvodu je trenutak istine. Tek tada muškarac shvati da društvo, koje se deklarativno bori za ravnopravnost, u praksi ljubomorno čuva monopol majke nad detetom. Taj narativ o „nezamenljivoj majci” koji vidite u dečjim crtežima je isti onaj narativ koji Vas verovatno čeka u Centru za socijalni rad ili na sudu. Ako je majka „sve”, onda je otac „višak”. To je duboka nepravda prema svakom posvećenom ocu.
3. Tiha diskriminacija očinstva
Viber grupe su „minska polja” jer se u njima svaka racionalna kritika doživljava kao napad na emociju. Međutim, Vi ste u pravu: Osmi mart u ovakvom obliku vređa i žene i muškarce.
Vređa žene jer ih svodi samo na ulogu majke (biološku funkciju), ignorišući njihovu ličnost i postignuća.
Vređa muškarce jer im direktno poručuje da njihova ljubav, bdenje i trud oko deteta nemaju istu vrednost i ne zaslužuju pesmu.
Zaključak: Vaš bes nije „neurotičan”, kako bi to možda neko želeo da predstavi, već je to reakcija čoveka koji odbija da bude roditelj drugog reda. Paradoksalno je da su upravo „borci za ravnopravnost” dopustili da se ovaj praznik pretvori u alat za cementiranje najgorih patrijarhalnih klišea koji danas najviše štete modernim očevima.
Šta Vi mislite – da li bi rešenje bilo uvođenje posebnog „Dana očeva” u škole, ili bi proslava Osmog marta morala radikalno da se vrati svojim korenima prava i ravnopravnosti, bez pesmica o „noćnom pokrivanju”?