Признати пораз. Како прихватити неуспех? Важност међусобне одговорности.

 

 

    У својој психолошкој пракси срела сам многе људе који, док трпе своје несрећно стање у браку, ипак одбијају да се суоче са истином. Надају се да ће „и даље бити боље“, да ће се „ситуација променити“, и настављају да покушавају да „јашу мртвог коња“. Покушавају да убеде мртвог коња, нахране га, вуку, грде, али одбијају да сиђу са њега. Говорим о безнадежној вези.

  Признати да је моја породица била неуспешна, да се исцрпила, веома је страшно. Да не признају свој неуспех, људи настављају да живе у несрећним везама годинама. Боље је патити или завлачити ноге у пропалом браку осам година него признати да су те године потрошене. Понекад људи започну са закашњелим антикризним породичним управљањем већ пропалог пројекта. Али то више не помаже.

    Одлука о разводу мора бити донета као резултат искреног и немилосрдног самоговора, када човек дозволи себи да сагледа голе чињенице без примеса одбране и емоција. Обично су потребне године да се скупи храброст да се суочи са истином.

    Имала сам овај разговор са једним клијентом:
    Развели сте се пре шест месеци. И колико дуго живите са овим осећањем „камена у ципели“? Када сте први пут осетили да нешто није у реду у вашој породици?

    - Три године пре развода осетио сам да нешто није у реду.
    – Дакле, већ три и по године имате кризу у души... Веома је тешко – толико времена да осећате анксиозност и живите са њом, трудећи се да не приметите.

 У том тренутку човек је бризнуо у плач. Чинило се да до ове секунде није схватио колико је дуго био под хроничним стресом.

    Избегавајући истину, потискујемо своја осећања, потискујемо их, јер је тако лакше. Али и даље морате да платите за то. За потискивање негативних осећања, страхова, огорчености потребан је огроман напор. Убија тон, перформансе, расположење, виталност. И иако се криза развија из важног тренутка који је тешко пропустити и избацити из главе, више волимо да се правимо да нас не боли, да не приметимо проблем када нас „мало загризу“. Како кажу, „важнија је породица“.

    Често жене долазе са управо таквим проблемом: „Постала сам раздражљива, летаргична, тупа, лоше спавам, али не знам зашто. Чини се да је све у реду. Али све је досадно." То значи да особа доживљава хронични стрес (а можда и депресију), али не зна за то.

    А када има храбрости да се суочимо са чињеницама, да препознамо међусобну одговорност за, можда, погрешне одлуке и изгубљене перспективе, онда постоји прилика за дијалог. Ово само по себи смањује интензитет страсти. Иначе, сматрамо да је за развод крива само једна особа, а то у великој мери утиче на доношење одлука, па и у односу на дете.

    Постоји изрека: "Танго за два плеса". Увек желите да мислите да је други крив за развод, а не одмах и не успевају сви да схвате која је била његова улога у овом плесу. Осим тога, траума самопоштовања забрањује признавање сопственог фијаска и изазива агресивну самоодбрану – рањено Ја захтева освету и рестаурацију. И ту све долази у обзир: и оптужбе, и повлачење деце, и подела имовине, и захтеви и забране, манипулације и агресивни обрачуни.

    Бранећи се од истине, родитељи још више повређују своју децу јер престају да буду осетљиви на њихове потребе. Али управо је компетентна брига толико неопходна за децу у периоду конфузије и стреса. Али пракса показује да одрасли често не само да не знају како да правилно подрже децу током овог периода, већ и немају снаге да остану довољно пажљиви на оно што се дешава са децом.

    Закључак: нађите храбрости да признате себи да је животни пројекат пропао и морате смоћи снаге да ставите тачку на то.

Аутор: Татјана Герасименко, клинички психолог
Текст је део књиге "Еколошки развод"