ДАНАС ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ ДАН СОЦИЈАЛНОГ РАДА

 

Данас је Међународни дан социјалног рада, који се обележава сваког трећег уторка у марту.

Ова професија би требала да има значајну улогу у свакој друштвеној заједници. Социјални радници, требали би бити оличење милосрђа и човекољубља, требало би да имају кључну улогу у ширењу одговарајућих информација и подстицању солидарниости у заједници.

У судским поступцима после развода брачних и ванбрачних заједница, центри за социјални рад у 99% случајева, мишљења су да стартељство над децом треба припасти мајци, а очеви добијају неколико сати у току седмице. Овим социјални радници спроводи законом забрањену дискриминацију.

Судови увек прихвате овакве предлоге центра и доносе судске одлуке у складу са „стручним мишљењем“ центра, а да претходно ни суд, ни центар нису утврђивали најбољи интерес детета.

Да ствар буде још гора, чак ни такве одлуке се не поштују од стране мајки, и онда почиње игранка са читавим системом. Очеви покрећу поступке извршења , подносе кривичне пријаве против мајки због не поштовања судских одлука, а социјални радници их у тим поступцима штите својим мишљењима.

Када је онемогућавање личних односа учесталије, онда социјални радници подучавају мајке да у судским поступцима или у тужилаштву кажу, да деца „не желе“ личне односе са очевима, и да науче децу шта да говоре пред државним органима. Тако се центри и остали надлежни органи крију иза вербалног исказа деце, иако то представља злоупотребу права детета на партиципацију.

Тако социјални радници активно учествују у процесима отуђења деце од очева и читавих породица.

Према статистици претпоследњег пописа становништва, у Републици Србији има око 650.000 деце, по проценама свако друго дете је или отуђено или је у процесу отуђења. Овај податак јасно указује да се готово свакодневно врши насиље над децом, и да то насиље ретко ко жели уопште и да препозна.

Oд прекида заједничког живота родитеља, у току развода, као и након развода, надлежни центри за социјални рад не  предузимају мере за заштиту од насиља у породици, што представља дететово право из члана 10. став 2. Породичног закона РС. Центри за социјални рад ни на један начин, не спречавају законом забрањену злоупотребу родитељског права (члан 7. став 3. ПЗ-а РС) од стране мајки. Такође, центри не врше своја овлашћења надзора над вршењем родитељског права, утврђених члановима 79. и 80. ПЗ-а.

Осим активног помагања мајкама у спровођењу насиља у породици и злоупотребе родитељског права, нечињењем у ситуацији када су  дужни да поступају, Центри  за социјални рад активно помажу мајкама у њиховим намерама, незаконитим радњама и изјашњавањем деце. У присуству службених лица центра и мајки, деца бивају саслушана на околности „жеље“ малолетне деце да одржавају личне односе са својим очевима и родбином, а да предходно ни једно стручно лице (дечији психијатри и психолози) нису утврдили способност детета да формира аутентично мишљење, нити су испунили законске услове из члана 65. ставови 1. и 2. Породичног закона РС око благовременог пружања детету свих потребних информација и слободе исказивања мишљења .

Малолетна деца у свом узрасту и степену развоја, нису способна да процене све последице које проистичу из одрицања од своје шире породице, не поседују све битне информације за формирање мишљења, не знају шта је најбоље за њих, затрована су мржњом према другом родитељу…  Деца су обично уцењена од стране мајки (родитеља са којим живе),  пре сваког разговора са службеним лицима деца су научена шта да говоре, застрашена од стране мајки, па и самих радника центра који вичу на децу, прете им ако било шта лоше кажу о мајци, а добро о оцу…

Службена лица Центра за социјални рад  на тај начин, заједно са мајкама малолетне деце, злоупотребљавају право детета на партиципацију у поступку, и тиме спроводе насиље над децом.

Наведеним и другим начинима спровођења насиља у породици од стране мајки (и чланова њиховив породица порекла), уз помоћ запослених у надлежним центрима за социјални рад, полицији, тужилаштву, суду,  у дужем временском периоду, малолетна деца постају отуђена од читаве шире породице по линији својих очева. Тај недостатак емоционалних односа стварају тешке последице по психички развој деце. Истим методама малолетној деци ускраћено је право на  обезбеђење најбољих животних и здравствених услова за правилан и потпун развој.

Само 1% родитеља отуђене деце прође без икавих последица по своје здравље.

На овај начин социјални радници спроводе психичко и емотивно насиље над очевима и децом, над читавим фамилијама.