Владислав Ђорђевић: Развој радиканог феминизама у Србији

У данашњој Србији радикални феминизам је владујућа идеологија. Њу подупиру званичне државне установе (преко разних органа за родну „равноправност”, служби за запошљавање итд.) и педесетак феминистичких удружења из невладиног сектора (НВО). Како је до тога дошло? Како смо од традиционалног, патријархалног друштва постали друштво у коме је радикални феминизам владајућа идеологија?

У социјалистичкој Југославији није постојало ниједно феминистичко удружење изван контроле владе. Женске интересе је бранио Антифашистички фронт жена (АФЖ), основан током Другог светског рата (6. децембра 1942). Откада је формално престао с радом (1953), делује у оквиру Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРЊ) као Савез женских друштава Југославије. Године 1961. формирана је Конференција за друштвену активност жена. У бити, није постојала потреба за независним феминистичким покретом, јер је „родну равноправност” гарантовао Устав кога подржава диктатура. Ипак, неке образоване жене су самоиницијативно покренуле „женско питање”.

Модерни српски феминизам започет је средином седамдесетих година XX века. Тада су (од 9. априла 1975) започела феминистичка предавања у Студентском културном центру у Београду. Ове трибине су временом замрле, али многе феминисткиње које су на овим трибинама учествовале наставиле су да раде на различитим феминистичким пројектима. Појављивали су се многи феминистички текстови у штампи (Дуга, Омладинске новине, Полет, Свет, Двоје, Старт, Свијет, Данас, НИН), тематски бројеви о феминизму у недељним новинама (Репортер) и часописима (Марксизам у свету). 

Феминисткиње су позиване у школе, обданишта и студентске домове да говоре о феминистичким темема и да организују округле столове, радио и ТВ емисије. Феминисткиње су се избориле и за приступ у „женску штампу” (стална рублика Софије Тривунац, одговори на питања читатељки „Базара”). Софија Тривунац је 1985. године основала први центар за феминистичку терапију у Београду. У таквој атмосфери Лепа Млађеновић је покренула феминистичку групу „Жена и друштво” (1986), што се може узети као формалан почетак радикалног феминизма у Србији.

Србија је деведесетих година XX века била у ратном окружењу и економски осиромашена, али су се феминистичка удружења намножила. Сва се оне могу поделити у четири групе: (1) политичке – антиратне групе (Београдски женски лоби, Женска странка, Женски парламент, Жене у црном), (2) групе за борбу против насиља (СОС, СОС за девојчице, Инцест траума центар, Сигурне женске куће), (3) различите групе за маргиналне жене (лeзбијкe – Labrys, избеглице – Ластавица, инвалиткиње – Из круга) и (4) образовне групе (Центар за женске студије).

Када је 2000. године Социјалистичку партију Србије (СПС) на власти заменила Демократска опозиција Србије (ДОС), број женских група је драстично порастао, тако да их данас има педесетак. Готово да нема већег града у Србији у коме нема бар једне феминистичке организације. Исто тако, у скоро сваком већем граду у Србији постоје „Сигурне женске куће”.

Данас у Србији не постоји ниједна огранизације која се бави искључиво потребама мушкараца. Мушкарци не само да нису организовани, него нису још ни постали свесни своје обесправљености.

Радикални феминизам се пропагира на све стране: преко медија (радио, телевизија, новине и разне друге публикације) и семинара које организују разне школске и владине установе. Постоје и експлицитно феминистички часописи: „Феминистичке свеске” су намењене феминистичком активизму, „Женске студије” феминистичкој теорији, Pro Femina феминистичком стваралаштву, „Темида” правима жена итд. А колико има часописа који промовишу искључиво мушка права и мушке интересе? Ниједан. За такав поглед на свет не постоји чак ни назив. Можда би маскулинизам био прикладан израз?

Феминизам је плуралистичан покрет. Нека феминистичка удружења своје интетресе везују за друге идеологије: пацифизам (антимилитаризам), екологију (очување природне средине), секуларизам (одвајање цркве и државе, тј. забрану одржавања веронауке у школама), хомосексуализам (покрет хомосексуалаца и лезбејки) итд. У оквиру академског феминизма постоји чак покушај да се феминистички интереси повежу са владајућом религијом у српском друштву (хришћанство) преко тзв. феминистичке теологије (Свенка Савић). То, наравно, није лако, јер је хришћанство у сржи конзервативна идеологија, а феминизам либерална. И поред све дивергентности, феминизам је уједињен у основној идеји: идеји да се шире женске привилегије на уштрб мушкараца.

МИТ О ПАТРИЈАРХАТУ , Владислава Ђорђевића