Ko je zapravo diskriminisan?

Da nisu možda muškarci ti koji su zapravo diskriminisani? Razmislite o abortusu. Ako je pravo na prekid trudonoće isključivo pravo žene, da li je time povređena ustavna odredba o ravnopravnosti polova. Kod začeća deteta učestvuju oba pola, a kod abortusa – odluku donosi samo žena. Uopšte uzev, savremeno porodično pravo je diskriminatorno prema muškarcima. Prilikom rastave braka ili dodele dece zakon prvenstveno štiti interes supruge i majke. Prilikom rastave braka, brigu o deci u preko 95% slučajeva preuzumaju majke.

Savremeno radno pravo takođe je diskriminatorno prema muškarcima. Žene idu u redovnu i invalidsku penziju 5 godina ranije od muškaraca. Zašto? Zašto bi jedan pol imao tu privilegiju. Ako želimo ravnopravnost – za šta se deklarativno zalažu feministkinje – onda odlazak u penziju treba da bude jednak za oba pola. Zakon načelno zabranjuje ženama rad na opasnim i iscrpljujućim poslovima. Zašto bi jedan pol bio pošteđen takvih poslova, a drugi – po implikaciji – osuđen na njih? To nije ravnopravnost; to je privilegovanost. Zakon posebna prava daje trudnicama i majkama. To nije pravo; to je privilegovanost. Zašto da jedan pol samo na osnovu svojih bioloških svojstva uživa privilegije? Pozivanje na biologiju kao razlog za privilegovanost muškaraca bilo je upravo ono protiv čega je liberalni feminizam borio. Sada se, paradoksalno, radikalni feminizam upravo poziva na biološke razlike da bi njima opravdao potrebu za ženskim privilegijama. Feminizam čini se da uveća moć žena, pa i po cenu toga da je inherentno protivrečan. Čas odbacuje biologiju (kao liberalni feminizam), čas se poziva na nju (kao radikalni feminizam) samo da postigne svoj cilj: povećanje ženske moći.

Osnovna posledica činjenice da radno pravo daje znatne privilegije ženama (kaže se: „prava”) jeste ta da su žene nekonkurentne na tržištu rada. Sasvim je razumljivo to što poslodavci izbegavaju da zaposle žene, jer je to finansijski rizično. Preterana „zaštita” žena (zapravo privilegovanost) čini štete i ženama: teže se zapošljavaju. Lakše bi se zapošljavale kada bi na tržištu rada pravno zaista bile izjednačene sa muškarcima.

Državni zakoni daju privilegije trudnicama i majkama i time podstiču rađanje vanbračne dece. Kada država finansira trudnice i majke, čemu očevi? Očevi su danas izgubili svoju ulogu zaštitnika i finansijera, i osećaju se zapostavljeni. Paradoksalno, što zakon daje veće privilegije trudnicama i majkama, sve je manje trudnica i majki. Zakonodavac verovatno ima plemenite namere, ali lošu računicu; što država više finansira trudnice i majke, to natalitet više opada; što očevi više finansiraju trudnice i majke, to natalitet više raste. Državni zakoni deluju protiv braka, porodice i očinstva.

Država sve više pomaže samohrane majke i time podstiče porast te grupe stanovništva. Ukoliko država podupire samohrane majke, zašto bi se devojke udavale i rađale decu u braku? Savemeno zakonodavstvo je usmereno protiv muškaraca, očeva i nataliteta. Ono je radikalnofeminističko, antipatrijarhalno i antinatalitetno.

Razmislite i o služenju vojnog roka. Kada je donesen zakon po kojem žene mogu biti podoficiri i oficiri to se uzelo kao znak ravnopravnosti. Ali ravnopravnost bi bila kada bi žene morale da služe vojsku. Ono što je za muškarca dužnost, za ženu je opcija. Danas je u Vojsci Srbije angažovana 181 žena na dužnosti oficira, podoficira i vojnika, što je 0,3% profesionalnih pripadnika vojske. To možda nije mnogo, ali mogućnost za žene ipak postoji. A zašto je onda žene češće ne koriste? S obzirom da je Srbija u latentnom ratnom stanju već dvadeset godina nije čudo što žene nisu oduševljene vojnim pozivom. Njihovo ustručavanje pre je plod racionalne i promišljene odluke, nego postojanja diskriminacije. U zemljama gde je vojna situacija mnogo povoljnija procenat žena u vojsci je veći. U vojskama zemalja NATO pakta ima oko 10% žena. Najviše ih ima vojska Mađarske 17,5%, slede Letonija sa 16%, Francuska sa 13%, Velika Britanija sa 10,5% i SAD sa 9%.

Najjasniji vid moći u društvu jeste prosečna dužina života. Da je u Srbiji prosečna dužina života muškaraca 5 godina duža nego žena, ne sumnjam da bi nam feministkinje objasnile da je to najjasniji dokaz postojanja patrijahalnog sistema. Ali kada muškarci u Srbiji u proseku žive 5 godina kraće onda niko u tome ne vidi znak diskriminacije muškaraca.


МIT O PATRIJARHATU Vladislava Đorđevića