Državni dželati: Nekada su bebe krali u porodilištima, danas ih otimaju u sudnicama“

 

Jer dete ima dva krila. Ne secite mu jedno, neće moći da poleti.

Piše:  Redakcija Pokreta "Pravda za tate"

Dugo se u našem društvu jedna trauma koristi kao štit za drugu. Kada govorimo o sistemskom uništavanju očinstva, o očevima kojima sudovi, centri za socijalni rad i lažne optužbe otimaju decu, često čujemo isti protivargument: „A šta je sa onim što je rađeno ženama? Zadnjih 70 godina su ubijali majčinstvo otimanjem i prodajom beba i većina je ćutala.“

Ovaj argument je duboko pogrešan, ne zato što laže o prošlosti, već zato što je koristi kao vaučer za zločin u sadašnjosti.

Lažna selekcija bola

Najveća podvala radikalnog feminističkog narativa koji je ušao u svaku poru našeg društva jeste monopol na patnju. Kada kažemo da je država pre 70 godina ubijala majčinstvo krađom beba, svesno ili nesvesno brišemo drugu polovinu te tragedije. Ta deca su imala i očeve. Ti očevi su takođe patili, njihovo očinstvo je takođe brutalno ubijeno, a njihove porodice trajno osakaćene.

Zločin u porodilištima nije bio rat protiv žena – bio je to rat sistema protiv porodice. Država je tada, kao i danas, sebe proglasila vlasnikom dece, a roditelje potrošnom robom.

Promena mete, a ne ćudi

Danas taj isti sistem nije postao „saveznik žena“. On je samo promenio metu. Institucije koje su nekada krale bebe u mraku porodilišta, danas pod svetlima sudnica sprovode državni projekat eliminacije očeva.

• Nekada: Fizička otmica pod okriljem noći.

• Danas: Emocionalna otmica kroz sudske opstrukcije, lažne optužbe i roditeljsko otuđivanje.

Dželat je ostao isti. On danas nosi odelo „borca za prava“ i krije se iza statistike i birokratske neutralnosti, ali mu je srce ostalo jednako hladno prema dečijoj suzi.

Ideološko slepilo kao saučesništvo

Tragično je što mnogi danas pod uticajem radikalnih ideologija veruju da se istorijska nepravda prema majkama leči uništavanjem očeva. To nije pravda – to je osveta nad decom. Majke kojima su otimane bebe nisu dobile satisfakciju time što se danas očevima otimaju deca. Naprotiv, dobile su potvrdu da država i dalje može šta hoće.

Svaka žena koja danas učestvuje u lažnoj optužbi ili svesno otuđuje dete od oca, nije „osvetnica“ za istorijske nepravde. Ona je postala korisni idiot istog onog birokratskog aparata koji je nekada prodavao bebe. Ona hrani monstruma koji će sutra, po istoj toj logici moći, pojesti i njena prava.

Zaključak: Rat protiv biologije

Ovo nije rat polova. Ovo je rat sistema protiv biologije i prirodnog prava deteta na oba roditelja. Dokle god dozvoljavamo da nas dele na „žrtve“ i „agresore“ na osnovu pola, sistem pobeđuje.

Zločin nema pol. Bol oca koji nema lične odnose sa detetom jer sistem dozvoljava majci da krši zakon jednaka je bolu roditelja iz afera ukradenih beba. Ko god ćuti na uništavanje očinstva danas, direktan je saučesnik mraka koji nas prati decenijama.

Vreme je da prestanemo da hranimo dželata našim podelama. Dete nije državna svojina. Porodica je svetinja koju sistem više ne sme da kasapi.

Naša tišina je njihovo najjače oružje. Dokle god dozvoljavamo da nas birokratija ubeđuje da je normalno da dete raste bez oca, mi smo saučesnici u stvaranju generacija siročadi uz žive roditelje. Ne tražimo privilegije, tražimo elementarno pravo — da budemo roditelji svojoj deci.

Pridruži se borbi za istinu. Ne dozvoli da tvoja priča postane samo još jedan broj u statistici sistemskog neuspeha.

Pokret za prava očeva „Pravda za tate“ Jer dete ima dva krila. Ne secite mu jedno, neće moći da poleti.