Institucionalna slepa mrlja: Da li centri za socijalni rad žrtvuju decu zarad rodnih predrasuda?

 

U svetu porodičnog prava i socijalne zaštite, sintagma "najbolji interes deteta" postala je neka vrsta svetog grala – svi se na nju pozivaju, ali je retko ko zaista dostiže. Dok se u javnosti promoviše ravnopravno roditeljstvo, praksa na terenu, unutar kancelarija Centara za socijalni rad (CZSR), otkriva duboko ukorenjenu sistemsku pristrasnost.

Kao stručnjaci koji posmatraju mehanizme razvoda, moramo se zapitati: Da li je sistem postao mašina koja automatski favorizuje majke, čak i kada su one objektivno opasan ili neadekvatan izbor za dete?

Mit o nepogrešivosti majčinske figure

Statistika je neumoljiva, ali interpretacija je ideološka. U visokokonfliktnim razvodima (koji čine oko 15–20% slučajeva), svedočimo fenomenu gde se majci status podobnog roditelja dodeljuje "unapred". Čak i u ekstremnim situacijama – teška psihopatologija, zavisnost ili dokazano zanemarivanje – sistem ulaže nesrazmeran napor da decu zadrži uz majku.

Stručna zapažanja ukazuju na poražavajuću matricu: CZSR gotovo nikada ne piše preporuku u korist oca, osim ako je majka umrla ili kategorički odbija roditeljstvo. Umesto da se otac prepozna kao resurs i stabilnija figura, on se tretira kao sekundarni roditelj koji mora da prođe kroz "institucionalno čistilište" kako bi dokazao ono što se majci podrazumeva.

Sistemska diskriminacija kroz "Default" postavke

Analiza postupanja službi socijalne zaštite otkriva nekoliko nivoa diskriminacije:

1. Relativizacija ženskog nasilja: Iako naučni podaci (ne ideološki, već empirijski) pokazuju da su žene podjednako, a u nekim segmentima i češće, nasilne prema deci, sistem ove podatke često ignoriše ili ih pravda "reakcijom na stres".

2. Otuđivanje očinske figure: Kod dece rođene van braka i u braku, sistem oca svede na ulogu "bankomata" za alimentaciju. Njegova vaspitna uloga je nevidljiva dok god redovno uplaćuje sredstva, a svaki pokušaj aktivnijeg učešća često se dočekuje sa podozrenjem.

3. Kolektivna sumnja: Diskriminacija se širi na celokupno porodično stablo. Dok se porodica po majci smatra prirodnim saveznikom deteta, baba i deda po ocu često moraju da "zasluže" pravo da budu prisutni u životu deteta.

Sud kao korektiv, a ne partner

Najveća tragedija ovog procesa je vremenska distanca. Često prođu godine mučnih sudskih procesa pre nego što sud, na osnovu nezavisnih veštačenja, ispravi inicijalno pogrešnu preporuku Centra. U tom periodu, dete odrasta u neadekvatnom okruženju, a veza sa ocem se sistematski kida. Centar za socijalni rad retko priznaje grešku; oni češće ostaju "ukopani" u svoju prvobitnu procenu, pretvarajući stručni rad u odbranu sopstvenog autoriteta.

Vreme je za promenu paradigme

Ovakva praksa nije samo nepravda prema očevima; to je direktno ugrožavanje dečjih prava. Potrebno je:

• Objektivizacija kriterijuma: Procena roditeljstva ne sme zavisiti od pola, već od merljivih psiholoških i životnih kompetencija.

• Odgovornost stručnjaka: Uvođenje sankcija za očigledne propuste u proceni koji rezultiraju dugoročnom traumom deteta.

• Pretpostavka zajedničkog starateljstva: Zakonski okvir koji od početka tretira roditelje kao ravnopravne, osim ako se ne dokaže suprotno.

Struka ne sme da ćuti pred činjenicom da se deca žrtvuju zarad održavanja rodnih stereotipa. Naš cilj mora biti istinsko dobro deteta, a ono se ne može postići ignorisanjem sposobnih i požrtvovanih očeva.