IZMEĐU DVA STRAHA: Ispovest oca čije dete voli u tajnosti i sistem koji roditeljstvo tretira kao zločin

Piše: Redakcija pokreta "Pravda za tate"

Rečenica iz naslova najbolje opisuje sudbinu oca koji prolazi kroz pakao emocionalnog otuđivanja. Dok zvanični papiri potvrđuju zlostavljanje deteta, sistem ćuti, a situaciju dodatno otežava činjenica da je majka – policajac.

Mnogi veruju da proces otuđenja deteta počinje onog trenutka kada se spakuju koferi. Istina je surovija. Za jednog oca (identitet poznat redakciji), ovaj proces je počeo fizičkim napadom u poslednjim danima zajedničkog života. Iako je napad uredno prijavljen policiji, epilog je izostao. Danas, on je jedan od onih „nevidljivih“ ljudi koji u regionu ne traže privilegije, već samo osnovno ljudsko pravo na lični odnos sa svojim detetom.

„Mrtvo slovo na papiru“: Kada uniforma sakrije istinu

U mraku institucionalnih hodnika, ovaj otac je došao do dokaza koji vrišti. U službenom nalazu psihologa Centra za socijalni rad (CZSR), zabeležena je dijagnoza emocionalnog zlostavljanja deteta:

„Dečak nasamo sa psihologom govori da ne želi videti oca. Tek nakon što dobije obećanje da razgovor ostaje tajna, otvara se. Govori da voli provoditi vreme sa tatom... Tata mu ne govori ništa protiv mame.“

Ovo je školski primer otuđenja. Ali, u ovom slučaju, otuđivač nosi uniformu. Otac navodi da, uprkos četiri izvršna postupka u četiri godine – od kojih nijedan nije dao rezultat – policija i tužilaštvo ne reaguju. Razlog? Majka je njihova koleginica. Solidarnost unutar službe postaje nepremostiva prepreka, a službena značka štit iza kojeg se sprovodi emocionalno nasilje nad detetom.

Kafkijanski proces: Od „pokvarenog TV-a“ do krivičnih prijava

Vrhunac apsurda ogleda se u radu CZSR-a i Tužilaštva. Dok otac godinama uzalud prijavljuje sprečavanje kontakata, institucije pokazuju neverovatnu ažurnost u bizarnim situacijama:

• Prioriteti sistema: Otac je hitno pozvan u CZSR da dâ izjavu jer je majka prijavila da je kod njega – pokvaren televizor. Istovremeno, njegove prijave o tome da majka tri puta odvodi dete van države tokom njegovog termina za školski raspust, prolaze bez ikakve sankcije.

• Obmana tužilaštva: Nakon prijave protiv majke, tužiteljka mu lično saopštava da će podići optužnicu, da bi naknadno stiglo obaveštenje o obustavi istrage jer „nema elemenata krivičnog dela“.

Zbog ovakve pravne nesigurnosti, otac je bio prinuđen da podnese krivične prijave protiv sudije koja je dve godine vodila neuspešan izvršni postupak, a koje i dalje „tavore“ u fiokama tužilaštva.

Emocionalni slom i lišavanje slobode

Vrhunac apsurda nastaje kada legitimna borba oca kroz sudove postane osnov za njegovo hapšenje. „Lišen sam slobode zbog navodnog psihičkog nasilja, koje 'sprovodim' pokretanjem postupaka za zaštitu prava deteta i mojih roditeljskih prava,“ svedoči on.

Dva dana pre hapšenja, u očaju zbog sistema koji ga tretira kao metu, poručio je CZSR-u da ga do sinovog punoletstva više ne zovu. To nije odustajanje od deteta, već odustajanje od farse. Posledice su vidljive na detetu: dečak koji je pre nekoliko godina plakao jer nije želeo da ode od oca, danas ima 12 godina i, pod uticajem dugogodišnje manipulacije, ne sme da zagrli ili poljubi oca, iako u retkim trenucima iskrenosti priznaje da ga voli.

Balkan se suočava sa tihom epidemijom zloupotrebe moći. Kada se službena značka koristi za sprečavanje ličnog odnosa oca i deteta, to više nije samo porodični problem – to je slom države. Dok očevi završavaju u pritvorima jer žele da budu roditelji, deca odrastaju učeći da je pravda rezervisana samo za one u uniformi.

---

Članak je napisan na osnovu autentičnih svedočanstava očeva iz grupe "Pravda za tate"