Inženjering razbijanja porodice: Zašto sistem nije „pokvaren“, već dizajniran da oca pretvori u stranca?

Piše: Redakcija pokreta "Pravda za tate"

Često čujemo žalbe na „nesposobnost“ centara za socijalni rad ili „sporost“ sudstva i tužilaštva. Govorimo o njima kao o sistemima koje treba popraviti. Međutim, ako isti model vidimo u Beogradu, Oslu, Londonu i Sidneju, moramo sebi postaviti neprijatno pitanje: Šta ako sistem uopšte nije u kvaru? Šta ako on radi upravo onako kako je projektovan?

Atomizacija kao cilj: Zašto je otac meta?

U teoriji političke moći, najjača prepreka potpunoj kontroli države nad pojedincem nije ustav ili zakon, već porodica. Snažna porodica sa dve prisutne figure roditelja predstavlja autonomnu ćeliju – ekonomski stabilnu, emotivno zaokruženu i vrednosno nezavisnu.

Izbacivanjem oca iz jednačine, sistem postiže dva ključna cilja:

1. Stvaranje zavisnog pojedinca: Razbijena porodica postaje klijent države. Njeni članovi postaju zavisni od socijalnih davanja, sudskih odluka i mišljenja birokrata.

2. Gubitak transgeneracijskog modela: Otac koji je prisutan uči decu autoritetu, granicama i snazi. Njegovim pretvaranjem u „vikend-posetioca“ ili „bankomat“, deca ostaju bez ključnog modela stabilnosti, što ih čini lakšim za kasniju društvenu manipulaciju.

Mehanizmi „Dizajnirane Nepravde“

Ono što roditelji proživljavaju kao tragediju, birokratija vidi kao proceduru. Postoje tri ključna alata ovog dizajna:

• Hitna mera kao presuda: Udaljenje oca iz doma bez prethodnog dokaznog postupka nije mera zaštite, već čin ekonomske i psihološke likvidacije. Onaj ko je van doma, gubi kontrolu nad imovinom, kontakt sa decom i resurse za odbranu.

• Patologizacija normalnog ponašanja: Svaki pokušaj oca da se bori za svoja prava definiše se kao „nasilje“, „uznemiravanje“ ili „nesaradnja“. Sistem je dizajniran tako da vas kazni čim pružite otpor nepravdi.

• Fiducijarna zloupotreba i grantovi: Pravosuđe i NVO sektor su postali partneri u „industriji žrtava“. Da bi budžeti opstali, nasilje mora biti sveprisutno. Tamo gde ga nema, ono se mora konstruisati kroz redefinisanje bračnog konflikta u krivično delo.

Odšteta kao ruganje pravdi

Primer oca iz Norveške kojem je država isplatila manje od 2000 evra za osam godina progona nije izuzetak – to je poruka. Ta suma govori: „Možemo ti uništiti život, ali tvoja sloboda i dostojanstvo nemaju tržišnu vrednost.“ To je mehanizam kojim sistem potvrđuje svoju nadmoć nad pojedincem.

Zaključak: Od molbe ka zahtevu

Kada shvatimo da se ne borimo protiv „lenjih službenika“, već protiv ideološkog dizajna, strategija se menja. Mi više ne molimo za milost, već zahtevamo povratak pravnom poretku.

Naši zahtevi su udarac u srce tog dizajna:

• Lična odgovornost: Službenik mora da oseti strah od zakona koji sprovodi.

• Podeljeno roditeljstvo: Dete mora ostati u neraskidivoj vezi sa oba roditelja, bez obzira na njihove međusobne odnose.

• Krivična odgovornost za laž: Sistem koji toleriše lažnu prijavu je saučesnik u zločinu.

Sistem se neće popraviti sam od sebe, jer on nije pokvaren – on je protiv vas. Jedini način da ga zaustavimo je udruživanje onih koji su proglašeni „suvišnim“.

Slab pojedinac je poslušan građanin, a razbijena porodica je laka meta. Sistem ne štiti dete, on štiti sopstveni budžet projektovan na broju razorenih domova.

- Redakcija pokreta "Pravda za tate" -