INSTITUCIONALNA EROZIJA PORODICE I PRAVA SVOJINE: KRITIČKA ANALIZA ZLOUPOTREBE ZAKONA O SPREČAVANJU NASILJA

 

Autor teksta: Redakcija pokreta "Pravda za tate"

Primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u savremenom pravno-političkom kontekstu sve više odstupa od svoje primarne zaštitne funkcije i poprima obrise mehanizma za sistematsko urušavanje osnovnih postulata privatnog prava, ustavnih garancija i porodične kohezije. Dok se deklarativno zalaže za bezbednost, sistem de fakto generiše nove oblike institucionalnog nasilja, ekonomsku devastaciju pojedinca i dugoročnu demografsku regresiju.

Suspenzija ustavnih prava i ekonomski determinizam

Jedan od najkontroverznijih instituta ovog zakona je hitna mera udaljenja vlasnika iz stambenog prostora. Ovakva praksa predstavlja direktnu povredu ustavnog načela nepovredivosti doma i prava na mirno uživanje imovine, garantovanog članom 1. Protokola 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

• Fiducijarna zloupotreba: Mera koja bi trebala biti izuzetak i kratkog daha, u praksi se neosnovano produžava na periode od tri do dvanaest meseci. Time se sprovodi „presuda pre suđenja“, gde vlasnik, lišen prava na posed, snosi punu ekonomsku odgovornost za imovinu (porezi, komunalne usluge), dok navodna žrtva koristi prostor bez ikakve materijalne obligacije.

• Egzekucioni ishod: Epilog ovakvog postupanja često je prinudna prodaja nekretnine od strane javnih izvršitelja zbog akumuliranih dugova koje vlasnik, usled udaljenja, nije mogao da kontroliše niti spreči.

 Kriminološki paradoks: Proizvodnja nasilja i „Papirna zaštita“

Sistem počiva na pogrešnoj kriminološkoj premisi da administrativna zabrana (zabrana prilaska) može inkapacitirati stvarnog, visokorizičnog nasilnika.

• Iluzija bezbednosti: „Papirna zaštita“ je efikasna samo protiv savesnih građana. Kod patoloških struktura ličnosti, ovakve mere deluju kao katalizator besa, dok žrtva ostaje bez stvarne, fizičke zaštite koju država „pere ruke“ izdavanjem formalne zabrane.

• Reaktivno nasilje: Izbacivanjem nevine osobe na ulicu, uz etiketu nasilnika i gubitak roditeljskog kontakta, država svesno generiše revolt. Time se stvara konflikt tamo gde ga nije bilo, a naknadna eskalacija koristi se kao „dokaz“ ispravnosti inicijalne, često lažne prijave.

 Ideološka indoktrinacija i „Industrija nasilja“

Postoje jasne indicije da je porodično zakonodavstvo instrumentarijum radikalnih ideoloških agendi koje favorizuju parcijalnu pravdu nad objektivnom istinom.

• Grant-based pravosuđe: Finansiranje institucija i NVO sektora direktno zavisi od kvantifikacije nasilja. Ovakva postavka stvara perverzan podsticaj: da bi fondovi opstali, nasilje se mora detektovati i tamo gde postoji samo bračni konflikt, čime se svaka verbalna interakcija redefiniše kao psihičko zlostavljanje.

• Rodna asimetrija: Ignorisanjem činjenice da su muškarci i žene često učesnici u recipročnim konfliktima, sistem sprovodi ideologiju „žrtve po definiciji“, zanemarujući žrtve muškog pola za čiju zaštitu ne postoje budžetski predviđeni projekti.

Demografski inženjering i transgeneracijska trauma

Uništavanje figure oca kroz procese hitnih mera i naknadnog starateljstva predstavlja najopasniji aspekt ove agende.

• Strategija otuđenja (Parental Alienation): Dok traje proces dokazivanja nevinosti, sistem omogućava majci da sprovede potpuno psihološko otuđenje dece.

• Statistički kolaps porodice: Empirijski podaci ukazuju da deca otuđena u 95% slučajeva postaju nesposobna za formiranje sopstvenih stabilnih porodica. Preostalih 5% koji se usude da uđu u brak, čine to sa „teretom” koji je teško nositi. Bez transgeneracijskog modela žrtve, strpljenja i zajedništva, ove zajednice pucaju pod prvim pritiscima modernog života. Ovo su jasni indikatori agende koja cilja na atomizaciju društva i smanjenje populacije kroz destrukciju porodičnog kontinuiteta.

Restauracija pravnog poretka: Predlog mera

Povratak objektivnoj pravdi zahteva hitnu reformu u četiri tačke:

1. Ravnopravno (podeljeno) roditeljstvo kao primarni zakonski standard.

2. Iseljenje podnosioca prijave (žrtve) u sigurne prostore radi obezbeđivanja stvarne sigurnosti, uz očuvanje integriteta privatne imovine vlasnika.

3. Obavezno forenzičko-psihijatrijsko veštačenje obe strane u roku od 48 časova radi diferencijacije stvarne patologije od strateške manipulacije.

4. Uspostavljanje krivične odgovornosti za lažno prijavljivanje i zloupotrebu službenog položaja unutar Centara za socijalni rad,pravosuđa i policije.

Zaključak: Samo povratak tradicionalnim duhovnim vrednostima i striktno poštovanje prava svojine mogu očuvati porodicu kao bazičnu ćeliju društva. Država koja trguje ljudskim sudbinama zarad ideoloških grantova gubi svoj suverenitet i vodi narod u biološko i moralno nestajanje.