PRAVDA ZA TATE

Roditeljsko otuđivanje je oblik porodičnog nasilja u kome targetirani roditelj biva izložen psihološkom nasilju iako nije više deo porodičnog sistema. Targetirani roditelj ostaje celog života žrtva otuđujućeg bivšeg partnera jer je neraskidiva izloženost nasilju postojanje zajedničkog deteta. U doba praznika, osoba može biti među dragim ljudima ili u novom braku u kome je srećna ali nemogućnost da vidi, zagrli ili provede nedelju, dan ili često ni poneki sat sa svojim detetom je teška, duboko frustrirajuća situacija koja će se preliti na svaku lepu misao, situaciju ili pokušaj da se majka/otac prepusti radostima praznika. Depresija, očajanje, praznina, bespomoćnost u pokušaju da se dopre do sopstvenog deteta pojačava se u trenucima kada ceo svet govori – provedite vreme sa bližnjima. Svaka reklama na tv, bilbord na ulici, novogodišnja lampica koja svetli u prozoru i radosna deca koja jure u obližnjem parku prve pahulje mogu biti teške slike za targetiranog roditelja. Targetirani ro...

Nedavno se novosadskoj grupi očeva "PRAVDA ZA TATE", obratio admin fejsbuk grupe   " Novi Sad u srcu - Novosađani u belom svetu", koji kaže, da je dobio upozorenje od fejsbuka! Inače to nije nije prvi slučaj obraćanja, obraćali nam se admini mnogig grupa. "Pozivaju se na NAŠ zakon o zaštiti ličnosti...Naime, niko ko NIJE OSUĐEN, ne sme javno biti optužen!  Ovo Vas molim kako bi grupa nastavila da postoji!- napisao je admin fejsbuk grupe   " Novi Sad u srcu - Novosađani u belom svetu" Ovde je reč o pojedincima zaposlenih u centrima za socijalni rad, (ne)pravosuđu, policiji, i drugim organima države, femiNACIstkinjama, a koji imaju za cilj masovnim prijavama naših postova i članaka, u kojima govorimo o organizovanom kriminalu, socijalnoj i pravosudnoj mafiji, da uvedu cenzuru.  Ovako nešto se ne dešava prvi put. Oni u svojim prijava navode da se time sprovodi proganjanje i ugrožavanje sigurnosti uznemiravanjem javnosti ", putem društvenih mreža. ...

Свако дете је у тренутку развода подељено у љубави између маме и тате, посебно она нижег узраста. Оба родитеља су доминантне фигуре привржености детета. Због тога што су се они, највећи део времена бринули о детету. Дете нема стандарде за оцењивање родитеља. Алкохоличари, курве, насилници, наркомани, осуђеници,, детету апсолутно не значи ништа.  Некада ће дете рећи на највише воли маму, некада ће се то односити на тату, а и баке, деке, тетке, ујаци, стричеви, учитељице,  ће, врло лако успети да измаме од детета исто признање. У најкраћем, дете воли све око себе, људе, животиње, природу. Оно не зна за мржњу. Постоје нека краткотрајна стања љутње, али то брзо пролази код деце.  Тренутак развода је врло болан за дете. Дете не разуме шта се догађа.. Ни посете центру, ни судски поступци, одлуке, његов статус у датој ситуацији. Ништа то детету није јасно. Али оно што оно јасно види и ОСЕЋА је то да нема више једног родитеља крај њега. И од тог тренутка почиње дететова емотивна ...

Ostvarenje detetove noćne more: Otac pakuje kofere i kaže: "Žao mi je, dušo, tvoja mama i ja jednostavno ne možemo više da živimo zajedno". Ili otac, bez i jedne reči, izlazi i nikada se ne vraća. Ili otac umire. I posle toga više ništa nije isto. Od tog momenta pa nadalje, veći deo života postaje IZBEGAVANJE SLEDEĆEG ZBOGOM. Gubitak oca u detinjstvu zauvek menja oblik ćerkinog identiteta - kako ona posmatra svet i sebe. Ne samo da je njena veza sa prvim i najvažnijim muškarcem u njenom životu oštro presečena i ugašena nego su i sve njene percepcije, sve njene odluke, sve njene buduće veze filtrirane kroz taj rani, nezamislivi, neopisivi gubitak. Nasleđe očevog odsustva Iako postoje razlike u uzrocima očevod odsustva, postoje i sličnosti emocionalnim posledicama. Ćerke koje izgube svog oca često imaju isto psihološko nasleđe: - STRAH OD INTIMNOSTI - sve žene koje sam intervjuisala, kojima je bila uskraćena trajna povezanost sa ocem, imale su nekako teške romantične veze. Opšt...

  Развод брака је изразито стресно искуство које од оба родитеља захтева прилагођавање на потпуно нове околности у погледу њиховог родитељства. Неки родитељи упркос интензивним емотивним реакцијама и сукобима током процеса развода и после њега успевају да својој деци пруже адекватну емотивну размену и да их заштите од међусобних супружничких сукоба.  Извор:  Crowdwellness.com Међутим, нажалост, често се дешава да родитељи немају такве личне капацитете и у сукобу и борби против бившег супружника дете се нађе као оружје за тај рат. Један од начина на који родитељ злоупотребљава свој однос са дететом, најчешће мислећи да чини заправо добру ствар, јесте окретање детета против другог родитеља. Синдром отуђења од родитеља је први пут у стручној литератури описао и дефинисао психијатар Ричард А. Гарднер. „Ради се о систематском настојању једног родитеља да дистанцира дете од другог родитеља, ангажујући га у процесу уништавања афективних и породичних веза које су некад постојале....

Дете које је изложено алијенацији је жртва психолошког насиља, о томе смо много говорили. Дете најчешће тога није свесно али су последице по његово формирање личности тешке и често неповратно лоше. Родитељ који трпи алијенацију је исто жртва насиља. О томе ћемо сада пар речи. Двосмислени/амбигуитетни губитак (Паулинне Босс, 1999.) је ситуација када се особа носи са губитком који није комплетан и када не постоји могућност да се циклус туговања заврши. Алијенација је облик двосмисленог губитка по таргетираног родитеља. Таргетирани родитељ је често остављен да трпи губитак једног или више деце. Неки родитељи ће у процесу алијенације изгубити не само емотивну везу са својим дететом већ и сваки физички контакт са њим. Таргетирани родитељ живи у дугогодишњој забринутости и несигурности каква је уопште будућност његовог односа са дететом и тиме тај губитак није могуће психолошки прорадити и преболети. Није могуће преболети живо дете, одустати од наде да ће се једног дана тај однос успоставити...

У новинарству постоји златно правило: извештај треба да садржи одговоре на пет питања: Ко? Када? Где? Како? И зашто? Савремено феминистичко новинарство се еклатантно огрешује о то златно правило. Ту се по правилу изоставља одговор на питање: зашто? Кад чујемо да је нека жена убијена не чујемо који су разлози, поводи, узроци и мотиви тог убиства. Жена је убијена. Зашто? Није битно. Које су околности довеле до тога? Није битно. Жена је доживела „породично насиље”. Зашто? Није битно. Свесно су изврштаји лажни, искривљени или недоречни. То ислуструје и интервју којег је дао Џордан Питерсон (Jordan B Peterson) британској новинарки Кети Њуман (Kathy Newman). Када је Кети рекла да жене у просеку мање зарађују, Џордан је смирено приметио: „Постоје разлози за то” („There are reasons for it”). Кети је додала: „Нису битни разлози зашто мање зарађују. Битно је да мање зарађују.” За њу – као и остале феминисткиње – јако је битно то да јавност не зна разлоге зашто жене мање зарађују, јер тако ствара...

Радикални феминизaм није данас усамљено мишљење неколико појединаца („појединки”), већ део владајуће државне идеологије и политике. Влада Републике Србије је 13. фебруара 2009. године усвојила „Националну стратегију за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2009-2015)”. Спровођење те „Националне стратегије” врше многа државна тела: „Управа за родну равноправност” Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, „Одбор за равноправност полова” Скупштине Републике Србије, „Савет за равноправност полова” Владе Републике Србије, Републички „заштитник грађана”, „Секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова” АП Војводине, „Одбор за равноправност полова” Скупштине АП Војводине, „Завод за равноправност полова” АП Војводине, Покрајински „омбудсман” и тела за „родну равноправност” при општинама. Њу подупиру и многе међународне оргнизације, као што је нпр. Развојни фонд Организације Уједињених нација за жене (UN Development Fund for Women, UNIFEM). Ту поли...

Не постоји општеважећа дефиниција када почиње, а када се завршава младићко и девојачко доба. Узмимо да је то период од 18 до 25 година. Може се која година додати, а која и одузети, али не мења се суштина. У целини узев, притисци на младиће су већи него притисци на девојке. Притисак је најпре сексуални. Наиме, младићи имају много јачи сексуални нагон него девојке. Количина тестостерона – хормона агресивности и сексуалности – уме да буде и до 20 пута већа у крви младића него девојака. Да би се те тензије лишили они морају да буду ожењени, а то мало коме успева у том периоду. Могу се притиска решити и ако имају девојку, али ни то многима не успева. Не могу сви наћи девојку. Осим тога, неки могу осећати грижу савести, ако имају предбрачни секс. Неки покушавају притиска да се ослободе коришћењем услуга проституције. Али неки себи то не могу приуштити или пак то одбијају из моралних разлога. Неки имају медицински проблем, нпр. фимозу. Неки напросто мастурбирају, али неки ни ...

Лезбијке, које чине вођство феминистичког покрета, намећу јасности став да је свако мушко комплиментирање „сексуално узнемивавање” („sexual harassment”). По њима, сексуално узнемиравате жену ако јој кажете било који израз наклоности и удварања (срце, душо, љубави, меду, шећеру, луче, мацо, лепотице итд.). Феминисткиње желе да спрече настанак веза између мушкараца и жена. Оне су противнице сваке хетеросексуалне везе, а брака поготов о. Феминисткиње желе да мушкарци постану дрвенасти и уштогљени гинофоби, а жене надрндане и осионе оштроконђе. Желе да се створи јаз између мушкарaца и жена. Желе да нас заваде. Захваљујући погубној феминистичкој пропаганди и законима мушкарци већ сада избегавају да се удварају женама и да им дају комплименте. Убудуће ће имати још веће страхове и још веће кочнице. Јаз ће се продубити. Тако ће бити на жалост и једних и других, а на срећу само хетерофобних лезбијки. Лезбијска хетерофобија је психопатологија. Лезбофеминизам психолошки кастрира мушкар...

Не постоји чешћа обмана јавности од оне везане за лезбијско-феминистичку употребу речи равноправност (equality). Нормалан човек би рекао да та реч значи напросто то да су људи једнаки пред законом и да не треба да има привилегованих и дискриминисаних. Та реч то и значи. Али феминисткиње реч „равноправност” не користе онако како је користе нормални људи. Оне ту реч користе у смислу равномерности или паритета (parity). Када феминисткиње кажу „Жене нису равноправне”, оне заправо кажу да жене нису равномерно или паритетно заступљене у свим органима власти. Али то је груба лингвистичка манипулација. Љиди могу бити равноправни, али то не значи да у свим сегментима друштва, па и у органима власти, морају бити равномерно или паритетно заступљени. Још горе, оне реч равноправност користе у смислу идентичности или истоветности (sameness). Када феминисткиње кажу „Жене нису равноправне”, оне заправо кажу да жене и мушкарци нису исти и да се разликују. Наравно да нису исти и да се разлику...

У 50% случајева мушкарац који убије жену изврши самоубиство. Феминистички медији такве мушкарце приказују као кукавице које не могу да се носе са својом одговорношћу. Заправо, та самоубиства нису чинови кукавица него очајних људи који не могу да трпе неправду. На првом месту их је неправедни систем учинио убицама, а затим драконски казнио. За њих нема оправдања, ни милости. Да ствар буде гора, медији их оцрњују најстрашније. Код жена је другачије. После убиства мужева жене ретко кад извршавају самоубиства. Али то је и логично, јер знају да ће добити благу казну, а можда чак и никакву. Знају и то да ће медији њихова убиства оправдати. Добиће неку благу казну и нема разлога за драстичним мерама. Живимо у систему феминацизма. Феминацисткиње из тужилаштва, судова, центра за социјални рад и медија раде све да морално и материјално униште мушкарце. Неке униште и дословно. Доведу их до ситуације да морају да изврше самоубиство. Феминацизам је велико социјално зло.

Феминисткиње воде политику дискриминације мушкараца. Оне то чине под слаткоречивим демагошким фразама као што су: „афирмативна акција” („affirmative action”), „позитивна дискриминација” („positive discrimination”), „преферецијални третман” („preferential treatment”), „постизање пуне равноправности” („achieving full equality”), „политика родне равноправности” („gender equality policy”), „родно буџетирање” („gender budgeting”), „политика једнаких могућности” („equal opportunity policy”), „систем квота” („quota system”) и „квотаизам” („quotaism”). Иза свих тих милозвучних кованица крије се нешто врло малициозно: дискриминација мушкараца. Феминисткиње дискриминацију мушкараца оправдавају и срцепарајућим демагогијом да су жене жртве: „дискримининације” („discrimination”), „неправде” („injustice”), „непоштења” („unfairness”), неравноправности” („inequality”) и „неједнакости” („inequity”). Ништа од тога није тачно, али је емотивно сугестивно. Феминисткиње дискриминацију мушкараца опра...

Откада је почела такозвана епидемија јављају се којекакви стручњаци са прогнозом да ће порасти „насиље над женама”. У том смислу се огласио чак и сâм генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Али извештаји са терена то не потврђују. У среду 8. априла 2020. на сајту Клик ИН објављен је чланак „’Сигурна кућа’: SOS телефон зову мушкарци, жале се на жене, као никад до сад”. Жена која ради на SOS телефону признала је: „Иако су SOS бро ј, као и Сигурна кућа првенствено намењени женама, мушкарце који нас позивају ми такође саслушамо, али осим усмених савета, другачију помоћ не можемо да им пружимо.” Дакле, мушкарац може да зове телефоном и тако само „олакша душу”. Ништа више од тога не може добити. А кад зове жена цео државни апарат диже се на ноге. То је тако, јер је „насиље над женама” део феминистичке идеологије, а она се не пропитује. Она је out of question.

На „Женским студијама” или „Родним студијама” жене су уче да су дискриминисане. Будући да су дискриминисане, онда имају морално право да уживају „позитивну дискриминиацију”, тј. социјално-економске повластице. А као један од кључних „доказа” за дискриминацију оне уче да жене укупно узев имају мање плате, тј. да постоји „родни платни јаз” („gender pay gap”). Јеее! То је „необорив доказ”! Знала сам ја да су мушкарци привилеговани, а сада то каже и професорица! Човек мора бити или ментално ретардиран или злонамеран, па купити тај аргумент. Јер разлози зашто жене имају мање плате су запрво ови: Прво. Жене преферирају да узимају послове које нису далеко од њиховог места становања. Оне не желе да на путовање до посла губе време, новац и енергију, па ако ће тај посао бити и више плаћен. Насупрот томе, мушкарци ће пре узети посао који је далеко од куће само ако је више плаћен. Али цена тога је губитак времена, новца и енергије. Дакле, за већу плату мушкарци се више финансијски и психи...

Грци су имали више речи за мушке хомосексуалце, Једна је „арсенокоитаи” или – по каснијем изговору – „арсенокити” (arsenokoîtai). Она је кованица. Састоји се од речи „арсен” (ársēn), која значи мушкарац, мужјак, мушки и речи „коите” или – по каснијем изговору – „кити” (koitē), која значи легање, спавање, али и кревет, лежај, постељa. Наши древни словенски преци дословно су превели грчки оригинал. Лингвистички речено, они су је калкирали. Тако је настала реч „мужел ожници”. То су – етимолошки гледано – мушкарци у кревету, постељи. И наша реч мужеложник је кованица. Састоји се од речи муж. У древном српском језику – као и у грчком и латинском – она није означавала само ожењеног мушкарца, него и мушкарца уопште. То двоструко значење има и грчка реч „анер” или „анир” (ánēr) и латинска реч „вир” (vir). Друга реч у кованици је ложница. Она значи сопаваћа соба, спаваоница, али и кревет, лежај, постеља. Реално, арсенокити или мужеложници су они који сексуално опште са мушкарцима – х...

Некада су девојке – под утицајем хришћанства и патријархата – васпитаване да буду смерне и целомудрене. Сада се – под утицајем радикалног феминизма – девојке уче да буду зле, пакосне и осветољубиве. Чак се о томе пишу и књиге. Једна од њих је књига Зорице Карановић „Забиберите му чорбу: антологија малих женских пакости” (Лагуна, Београд, 2010). Девојке се уче да је неморал не само социјално прихватљив, него и пожељан. Стога није ретко чути да саме девојке једна другу на зивају кучкама, али не у пежоративном смислу, него као комплимент. Будући да радикалне феминисткиње уче жене да је неморалност пожељна особине, све је више кучки. Чак се и пишу књиге које девоје уче да то буду. Једна од њих је књига Рори Фридмен и Ким Барнуин „Витка кучка” (Leo commerce, Београд, 2008). У књизи се дају препоруке како бити физички налик кучки. Дабоме, све је више „бичи” девојака (bitchy girls). Стога је све више распада хетеросексуалних веза и бракова. https://www.mixcloud.com/myklean/my...

Широм света данас се обележава Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља и скреће пажња о непријатељском и агресивном родитељству. 2011. године Бермуди, Седамнаест америчких држава (Njujork, Maine, Konektikat, Florida, Indijana, Ajova, Kentaki, Montana, Nebraska, Alabama, Arkansas, Gruzija, Maryland, Mississippi, West Virginia, Indiana, Oklahoma) званично су признали 25. април као Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља. Од тада је договорен 25 април као Светски дан отуђења од родитеља у 25 земаља света. Заједничким акцијама први пут Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља обележен је   25. априла 2018. године, у Македонији и у три града Србије- Новом Саду, Суботици и Београду. Светски дан борбе против отуђења деце од родитеља у Македонији, организован је од стране Грађанске иницијативе за заједничко и одговорно родитељство након развода и подржана је од стране Прве дечје амбасаде. Поводом Светског дана борбе против от...