Владислав Ђорђевић: Устав дискриминише мушкарце

Устав Републике Србије је суптилно радикалнофеминистички. Taкo у Члану 66 стоји да „мајка” ужива „посебну заштиту”. А зашто „посебну заштиту” не ужива и отац? Где је ту „родна равноправност”?

У Члану 68 стоји да „труднице, мајке током породиљског одстуства” „остварју зравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин”. А зашто такву заштиту не остварују и очеви? Устав је суптилно дискриманаторан према очевима.

Члан 66 предвиђа и то да „самохрани родитељ” ужива „посебну заштиту”. Али пошто су жене махом „самохрани родитељи” то практично значи да су жене посебно заштићене.

Члан 58 предвиђа да „самохрани родитељи са децом до седме године” „остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин”. У пракси такви самохрани родитељи су махом жене.

Још јаснија дискриминација мушкараца види се у Члану 21. Ту стоји да се „ради постизања пуне равноправности” могу увести „посебне мере”. Које су то? То су мере којима се жене привилегију, а та привилегованост се умовата у светлуцаве синтагме: „систем квота”, „позитивна дискриминација”, „преференцијални третман”, „родно буџетирање”, „афирмативна акција” итд. Мушкаци нису свесни колико су заправо дискриминисани.

Члан 15 каже да држава „развија политику једнаких могућности”. Лаицима то може да звучи егалитаристички и прихватљиво, али стручњаци за радикални феминизам знају да је то по пореку и сврси радикалнофеминистичка синтагама (equal opportunity policy) и да је њен прави смисао фаворизовање жена приликом запошљавања. Дакле, држава развија политику фаворизовања жена. Капирате? Устав је крипто-радикалнофеминистички, па су сви радикалнофеминистички закони у складу са Уставом! Не ваља правни темељ.