УТВРЂИВАЊЕ НАЈБОЉЕГ ИНТЕРЕСА ДЕТЕТА

Принцип најбољег интереса детета је један од четири основна принципа утврђених Конвенцијом о правима детета. Према Општем коментару бр. 14 о праву детета да његови најбољи интереси буду уважени у свим поступциима, „Концепт најбољих интереса детета има за циљ да обезбеди како пуно и ефективно уживање свих права признатих у Конвенцији тако и холистички развој детета.

Комитет је већ истакао да став одрасле особе о томе шта је у најбољем интересу детета не може заменити обавезу да та особа поштује сва права детета у складу с Конвенцијом. " То подсећа да не постоји хијерархија права у Конвенцији;
сва права предвиђена у њој су у „најбољем интересу детета".

Према ставу Комитета, „пуна примена концепта најбољих интереса детета захтева развој приступа заснованог на правима и ангажовање свих актера да се обезбеди холистички, физички, психолошки, морални и духовни интегритет детета и промовише његово људско достојанство.”

Принцип најбољег интереса детета прокламује и Породични закон у многим својим одредбама:

•„Свако (је) дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета”(чл. 6);

•Споразум родитеља о вршењу родитељског права
„мора бити у складу са најбољим интересом детета” (чл. 76);

•Дете се може усвојити „ако је то у његовом најбољем интересу” (чл. 89);

•Хранитељство се може засновати „ако је то у најбољем интересу детета” (чл. 111) итд.

Суд је, такође, дужан
да о најбољем интересу детета води рачуна када одлучује о заштити права детета,
да о најбољем интересу детета,
вршењу и лишењу родитељског права (чл. 266. ст. 1),када одређује по службеној
дужности мере заштите од насиља у породици и сл.

Најбољи интерес детета је
одлучујући фактор и за одлучивање суда о начину остваривања права која детету
припадају у поступку. Тако, на пример, прописано је да суд неће детету дозволити
да непосредно изрази своје мишљење ако процени да је то у супротности са најбољим интересом детета (чл. 266. ст. 3).

Треба имати у виду да је одлучивање у најбољем интересу детета право детета,
да је „најбољи интерес детета” правило тумачења, али је он и својеврсно правило поступка. Треба, такође, разликовати процену најбољих интереса детета утврђивање најбољих интереса детета јер су то два корака које је потребно спровести приликом доношења одлуке.

Комитет за права детета указује да се „процена најбољих интереса” састоји од евалуације и довођења у равнотежу свих елемената који су неопходни за доношење конкретној ситуацији у корист одређеног детета или групе деце.  „Процену најбољих интереса”врши судија, уз подршку стручњака који се баве децом и уз обавезно учешће детета. „Утврђивање најбољих интереса” је формалан поступак који се састоји из низа законом прописаних радњи, предузетих са циљем утврђивања најбољих интереса детета на основу процене најбољих интереса.

Принцип најбољег интереса детета захтева вршење процена у контексту конкретног случаја. У Конвенцији о правима детета и ПЗ правни стандард „најбољи интерес детета” нису његове компоненте. Због тога је судија тај који оцењује које
елементе треба узети у обзир приликом процене најбољих интереса детета, имајући у виду предмет поступка, потребе детета, као и све субјективне и објективне околности које се тичу детета.

Корисно је да судија, након брижљивог проучавања списа предмета, припреми
провизорни списак елемената који могу бити укључени у процену најбољих интереса. У овај списак могу се накнадно укључити и нови елементи, на основу сазнања нових околности.

Наводимо неке од кључних елемената који се, по правилу, сагледавају:

•старост, пол, прошлост, зрелост, здравствено стање, образовање и друге карактеристике детета;

•жеље и осећања детета;

•физичке, менталне, емоционалне, здравствене и образовне потребе детета;

•мишљење детета;

•потреба да се осигура безбедност детета;

•инвалидност или болест детета;

• повреде нанете детету или постојање опасности од наношења повреде;

• везаност детета за родитеље, лица која се о детету старају, везаност за чланове шире породице и друга детету блиска лица, квалитет односа између детета и ових лица и последице које по дете може изазвати одвајање детета од ових лица;

•средина у којој дете одраста и утицај промене средине, а посебно одвајање од
браће и/или сестара;

•друге социјалне везе;

•квалитет старања о детету и могућност родитеља, односно других лица која се о детету старају да задовоље потребе детета;

•начин вршења родитељског права и одржавање личних односа родитеља са дететом, као и последице које би наступиле уколико би дошло до промене постојећег режима;

•спремност родитеља на сарадњу поводом дететових потреба;

•потреба очувања личног и породичног идентитета детета;

•потреба изградње
личног идентитета;

•постојање, односно непостојање подстицајне средине за развој детета, уколико је у питању дете са тешкоћама у развоју, односо дете са инвалидитетом или са специфичним здравственим проблемима;

•практичне тешкоће и трошкови одржавања контакта између детета и једног или оба родитеља, као и утицај тих тешкоћа и трошкова на право детета на редовно одржавање личних односа и директног контакта са оба или једним од родитеља;

•која би одлука избегла или свела на најмању могућу меру нове судске и друге поступке у односу на дете;

•могућност пружања одговарајуће услуге детету са тешкоћама у развоју, односно детету са инвалидитетом или са специфичним здравственим проблемима;

•очување развојних капацитета детета;

•културолошке и друге карактеристике средине у којој дете живи / треба да живи;

•могућност остваривања и заштите права детета.

Суд најпре утврђује чињенице потребне за идентификацију релевантних елемената (почетна процена), из достављених писмена и писаних доказа, на основу којих треба да формулише налог органу старатељства за давање налаза и мишљења, а ако је потребно да одреди и вештачење.

Од кључне је важности да налог суда упућен органу старатељства буде јасно одређен, како би постојала потпуна извесност у погледу којих елемената најбољег интереса суд тражи мишљење органа старатељства. Исто важи и када суд одређује предмет вештачења.

Потребно је имати у виду да стручним лицима суд може препустити само оцену и опис оних елемената за чију непосредну оцену не располаже стручним знањима: нпр. психолошки профил родитеља, психолошке и емотивне потребе детета,капацитет родитеља да препозна и задовољи емотивне и психолошке потребе детета, спремност родитеља на сарадњу са другим родитељем (ако није јасна из других чињеница) и сличне психолошко-емотивне елементе.

Оцену оних елемената који не захтевају експертизу, као што је организација живота породице, односно тзв.„модел одржавања личних односа”, треба утврдити на основу свих прикупљених чињеница, имајући у виду потребе детета и слично.

Уколико суд тражи да орган старатељства пружи помоћ у прикупљању чињеница
и прибављању потребних доказа (чл. 286. ПЗ), важно је да се овај задатак јасно прецизира јер у том случају орган старатељства не износи своје стручно мишљење, већ само пружа податке и доказе.

Суд утврђује садржину елемената на основу резултата расправе и свих изведених
доказа, укључујући и налаз и мишљење органа старатељства.

У образложењу мериторне пресуде суд је дужан да наведе све чињенице и околности у којима се дете налази, елементе који су били релевантни за процену најбољих интереса детета, садржај сваког елемента и начин на који је сагледао
најбољих интереса детета, садржај сваког елемента и начин на који је сагледао
њихов међусобни однос, као и процену могућег позитивног и негативног утицаја одлуке на дете.

То подразумева да се појединачно наведу елементи најбољег интереса детета који су били предмет оцене, изложи начин на који је утврђена њихова садржина и објасни како је сагледан њихов међусобан однос. На пример, ако је оцењиван узраст детета, потребно је детаљно образложити да ли је он имао утицај на садржину одлуке.Нису допуштене генеричке реченице и фразе попут„суд је ценио
узраст и пол детета”, јер оне не пружају могућност да се оцени у којој су мери узраст и били од значаја с аспекта најбољег интереса детета.

Ако је одлука супротна мишљењу детета, неопходно је детаљно образложити разлоге, у контексту најбољег интереса детета. Нарочито је важно јасно образложити елементе који су одлучни у доношењу одлуке, те оне који могу бити у колизији, а суд је дао превагу једном од њих и донео одлуку на основу тога. На пример, у ситуацији када се један родитељ због посла
сели у другу средину, у којој може да обезбеди деци боље услове живота, подстицајнију средину за образовање, већи степен стабилности, док други родитељ остаје у средини која је деци позната, у којој деца имају изграђене социјалне односе и осећај припадности, али и слабије услове за напредак, а родитељи су подједнако„добри” родитељи и не постоји јасно опредељење деце за живот са једним од њих, од нарочитог је значаја да сваки елемент буде посебно образложен како би било јасно и извесно који су разлози пресудно утицали да суд донесе одлуку конкретне садржине.

Садржина образложења пресуде мора бити таква да странкама пружи могућност да се упознају са свим разлозима који су определили садржину конкретне одлуке,као и да, у случају изјављивања жалбе, другостепени суд може ваљано да обави контролу исправности првостепене одлуке с аспекта најбољег интереса детета.