LJUBIMIR STANISAVLJEV: POVODOM MEĐUNARODNOG DANA OSOBA SA INVALIDITETOM

Prošlo je četvrt veka od kada je Centralna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana, s ciljem da se unapredi i omogući osobama sa invaliditetom jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu.

Pravi povod da se zapitamo ko smo i kakav je naš odnos prema tim ljudima? (Procene su da deset odsto svetske populacije živi sa nekim oblikom invaliditeta.)
Nije dovoljno govoriti o diskriminaciji, finansijama (siromaštvu), bolnicama, preprekama, nezaposlenosti...

Nisu to samo priče o rampama, pragovima, stepenicama, liftovima, niskopodnim autobusima.
Neophodno je preispitivanje našeg odnosa sa onima koji žive svoj udes...da li smo iz grupe prijatelja koji dokaze o svom postojanju ostavljaju u propuštenim telefonskim pozivima...ili smo spremni na česta viđanja, iskrene razgovore, susretljivost?

Osetimo li katkad njihovo okretanje glave kao prekor ili im prilazimo mirne savesti, jer znamo da su nam među glavnim zvanicama na porodičnim svetkovinama?
Ponosimo li se njihovim ličnim, profesionalnim, sportskim uspesima? (Ne zanemarimo više no uspešne paraolimpijce!).

Divimo li se radosti u njihovim očima, zbog plemenitih gestova? (Naše malo za njih je neretko gornja granica svih očekivanja.)
Klanjamo li se toj nesvakidašnjoj snazi (do poslednjeg končića iskidane duše).

Invalidi su preplavljeni životnim mudrostima...njihovo vladanje sobom, premašuje ljudske mogućnosti, pomera granice istrajnosti, tolerancije...
Uprkos svemu, oni ne shvataju svakodnevicu kao razonodu...trude se, bore se, zaokupljeni raznim aktivnostima...a opet, nikad se čovek ne navikne na nezaraslu ranu, koja se, hteli oni to ili ne, otvara.

Glas dužnosti me tera, a savest došaptava, da svakog trećeg decembra podsetim sve Zrenjanince, sve građane Srbije, šta nam valja činiti, ne samo danas, već svih 365 dana u godini.

Ne dopustimo da naši sugrađani, naša braća i sestre, žive u stalnom iščekivanju ledenog stiska panike od neminovno dolazećeg sutra!
Ne sedimo ćuteći, izdvojeni od tuđih nesreća!

Olakšajmo im tako što ćemo deo tereta preuzeti na sopstvena pleća.
Koliko će ko poneti, zavisi od naših mogućnosti.
Važna je dobra volja i čestite namere.

Srećan vam vaš dan, drage osobe sa invaliditetom!