МИХАИЛО АЛИЋ- ДА ЛИ ЈЕ МАСКУЛИЗАМ РУЖНА РЕЧ?
„Закон о родној равнопраности је лингвистичка превара, јер ту заправо није реч о равнопраности полова, него о равномерној заступљености полова, а равноправност и равномерност нису идентични појмови“ – пише Владислав Ђорђевић. Такође, овај закон се најмање (или уопште не) бави мушкарцима, за њих ваљда није равноправност, већ за родове који су „угрожени“: жене и родне мањине. На права трансродних особа се троши толико времена, и вероватно новца, а они представљају изузетно мали проценат становништва, када пропоненти њихових права кажу да је то 0.2 %, онда су реалне бројке заправо 10 пута мање, што је пар стотина у целој Србији. А о правима мушкараца, којих има скоро 3.5 милиона, се не сме ни говорити.
Родни феминизам се у последњих 30так година свог ширења и успона дубоко интегрисао у институције система (разноразни одбори, савети, управе родне равноправности), које су подржане, и на које утичу многобројне „женске“ организације грађанског друштва (НВО) које су неформалне институције политичке моћи. Такође, „бастиони“ феминизма су и у академској заједници, судству, медијима и култури.
Прогресивни маскулизам има доста додирних тачака са либералним феминизмом (феминизмом једнакости). Како је настао као реакција на радикални феминизам, и маскулизам види реалност рата полова, мада тежи помирењу и комплементаризму мушкараца и жена. Такође се залаже за осамостаљивање жена, што је другачије од „оснаживања“ (на чему инсистира радикални феминизам) у томе да самосталност не води борби за превласт, док оснаживање може да крене у том смеру. Маскулисти су препознали да традиционална полна улога мушкарца као заштитника и обезбеђивача финансија за породицу доводи до тога да он живи краће и са више стреса него много опуштенији носилац заштићене женске полне улоге. У том смислу ови маскулисти поздрављају запошљавање жена и њихово финансијско осамостаљивање, у нади да ће то мушкарцима релаксирати положај, па макар и у замену за смањење ауторитета који су имали у патријархату, односно његову поделу са женама. Да ли ће то тако и бити или ће жене своју плату третирати као џепарац, а на мушкарцима остати да плаћају за заједнички живот, то ће показати време. Маскулисти треба да захтевају да сваки однос мушкараца и жене буде дефинисан њиховим међусобним (пред)уговором где ће се сагласити, потписати, и депоновати код суда договор о детаљима своје везе, као и подели тековина (деце и имовине) уколико се она прекине. Овај уговор је гарант да су се унапред договорили да ли ће живети у традиционалном, патријархалном моделу, или модерном где обоје привређују и деле обавезе око дома и деце, или некој међуверзији. У том смислу је традиционалистички маскулизам, који заговара патријархат и снажног мушкарца, само један од модалитета који може одговарати неким паровима, док ће неки други изабрати ову модернију варијанту.

Маскулизам је ту и да би се борио против институционалне дискриминације мушкараца, посебно код развода. Тренутно је развод ситуација у којој су жене у 90% случајева једини добитници, па није случајно да бар две трећине развода оне иницирају. Маскулисти планирају да ту ситуацију измене допуном Породичног закона да полазна основа при додели старатељства над децом буде заједничко старатељство уколико га бар један родитељ тражи, а оба су способна и заинтересована за старатељство. Ово ће онемогућити мајке да скоро увек добију самостално старатељство, и често отуђе дете од оца, без уверљиве аргументације о томе да је он неподобан за заједничко старатељство.
По аналогији са феминизмом, маскулизам ради на промоцији мушких људских права на индивидуалном, правном и институционалном нивоу, превенцији свих типова насиља и дискриминације над мушкарцима, брине се о угроженим групама као што су разведени и неожењени, мушкараци на селу, стари, незапослени, бескућни, физички и психички хендикепирани, са психичким проблемима, са проблемима зависности, дечаци без родитељског старања, и други.
Након 25 година женских студија дошло је време и за оснивање Центра за мушке студије, издавање књига и зборника маскулистичке теорије, и образовање следећих генерација маскулистичких активиста. Наравно, ту су и семинари ради образовања и развијања осетљивости професионалаца у институцијама о насиљу над мушкарцима, и мушким људским правима. Обавезно је и оснаживање мушких удружења које пружају директну подршку мушкарцима са траумом партнерског и институционалног насиља, ширење мреже неформалних мушких група у земљи које раде у овој области, и успостављање сарадње са мушким групама из региона, Европе и света.
Не заборавимо ни децу и омладину: унапређивање односа међу половима кроз развијање осетљивости младих за вредности ненасиља и истинске равноправности полова, кроз иницијативу за увођење теме насиља над дечацима и мушкарцима на свим нивоима од вртића до факултета, у национални школски наставни план и програм и релевантне уџбенике.
Права мушкараца су неодвојива од најбољег интереса (не „права“, како манипулативно говоре родне феминисткиње) деце и породице, и маскулисти се, борећи за мушка права, истовремено боре и за одржање и напредовање породице и демографски препород нације. Маскулизам заговара сарадњу и комплементарност мушкараца и жене, а радикални феминизам њихову конкуренцију и сукоб.
Подршка мушкарацима се пружа кроз професионалну психолошку и правну помоћ при разлазу и разводу, партнерском насиљу психолошке, физичке или сексуалне природе у везама и браку, код лажних оптужби за насиље у породици, и институционалном насиљу (дискриминацији). Подршка дечацима је у учењу и социјализацији, у проласку кроз тешке периоде у пубертету, и у случајевима вршњачког насиља.
У закључку, маскулизам нам је данас неопходан као противтежа доминантном радикалном (родном) феминизму, ради хармонизације односа између мушкараца и жена који су већ озбиљно поремећени деловањем једностране феминистичке идеологије, и њене примене кроз главне институције државе и друштва.
Коментари
Постави коментар