Михаило Алић:ШТРОЈЕЊЕ МУШКАРАЦА

„Члан 49: Циљеви програма за рад са учиниоцима насиља су да: 1. учиниоци насиља усвоје ненасилно понашање у међуљудским односима, и 2. се спречи понављање кривичног дела, нарочито дела сексуалног насиља“. За оне који мисле да су погодили да је ово део већ ноторног новог Закона о спречавању насиља у породици који је у Србији почео да се примењује 1.6.17, или неког ранијег кривичног закона који санкционише сексуално насиље, морам да кажем да су се преварили. Овај члан је заправо из Нацрта Закона о родној равноправности (у даљем тексту РР), који је део орвеловског сета нових закона који нам долазе са Запада. Питање које се намеће је шта програм рада са учиниоцима насиља ради у овом закону који се према називу треба бавити равноправношћу полова (односно проширеној / конструисаној дефиницији истих – „родова“)? То, наиме, уопште није случајно, јер овај закон нема везе са равноправношћу, већ са феминистичком опседнутошћу приказивања хетеросексуалног мушкарца као сексуалног грабљивца, а жене као његове жртве, па теме о родно заснованом насиљу и насиљу према женама (издвојено као засебна тема која се разликује од ове прве?), и њиховој превенцији и кажњавању имају значајно и опсежно место у овом закону. Овим још једном постаје јасно да се ради о закону за прогон традиционалних мушкараца, још једном у низу феминистичких закона који ће их уштројити, и од њих направити мале маце у служби и за разоноду жена. Подсетимо се који је циљ кастрације (у народу „штројења“) мушких свиња: „да не губе енергију за производњу семене течности и да не насрћу једни на друге и на своје сестре из обора, већ да своју будућност обезбеде у сушарама, хладњацима и тигањима“, слично је и за мушкарце Хомо Сапиенса – да постану послушни радни и сексуални робови Матријархата.



Преумљење мушкараца део је феминистичких Критичких студија маскулинитета, правца које су оне у оквиру своје теорије покренуле да се мушкарци не би досетили и покренули своје маскулистичке или мушке студије након 25 година постојања женских односно родних студија. Сама промена назива са Женских на Родне студије, а потом и увођења Критичких студија маскулинитета, показује како радикални феминизам покушава, и добрим делом успева, да се представи као неупитна теорија и социјална пракса која обухвата све шири спектар поклоника и корисника, претендујући да „решава њихове проблеме“: пре 25 година то су биле „женске студије“, онда су у њих убачени и представници сексуалних мањина (ЛГБТ) и националних / расних мањина (Роми, избеглице, и остале „рањиве“ популације) чиме су напредовале у „родне студије“, да би потом почели да „решавају“ и „проблеме“ мушкараца, и њих укључили у своје студије (иницијално у њиховим редовима то су геј мушкарци, но озбиљни напори и улагања се чине и на преумљењу хетеросексуалних).

Професор Jeff Hearn на конференцији „Родна равноправност у високом школству“ на Правном факултету у Београду нам је 20.10.17. приближио који су правци и циљеви Критичких студија маскулинитета. Овај декларисани хомосексуалац старије генерације, са преко 20 година искуства у родној политици, био је једини од предавача који је поделио слушаоцима штампане матерјале предавања, и једини који није женског пола. Из предавања смо видели да су циљеви родне политике постављање квота за (редуковано) учешће мушкараца у руковођењу (што је напредна верзија растућих квота за учешће жена), промена понашања мушкараца код куће (веће укључивање у домаће и родитељске обавезе), финансирање равноправног учешћа жена из државног буџета, регрутовање мушкараца који ће помагати, а не кочити примену РР, и проналажење привремених решења за тешкоће на том путу (освајања власти, мој коментар). Да би се ови циљеви постигли треба радити на „васпитавању“ мушкараца: да се не баве стално „решавањем проблема“, да не доминирају у дискусијама и бране свој став, ДА НЕ ИЗБЕГАВАЈУ ОСЕЋАЊА, да не користе сексуалност да манипулишу женама (шта год то значило, када знамо да је у стварности управо обрнуто), да не говоре у име других, да не буду критични, да буду добри слушаоци, да пружају подршку, да се опусте и не нуде решења, ДА НЕ ДИСКУТУЈУ НА СВАКУ ТЕМУ, да не ниподаштавају остале, и ДА ПРЕКИДАЈУ УГЊЕТАВАЧКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ ОСТАЛИХ (МУШКАРАЦА). Са овим последњим долазимо до термина „бели витез“, или мушки феминиста.

У току је обука „белих витезова“ за „заштиту жена“, а против мушкараца који не поштују политичку коректност и освојене привилегије жена. Борба за привилегије се наставља, и нове не замењују старе, већ се акумулирају. Еманципација жена није укинула привилегије које су жене имале у патријархату, само их је проширила, тј. данас су жене равноправне са мушкарцима, а истовремено и привилеговане. Док су у патријархату Бонтон (правила лепог понашања), физичка заштита и финансијско издржавање жене били компензација за њихов неједнак положај у одлучивању и врховима политичке и економске моћи, данас се све то пропагира уз равноправност жена, чинећи да мушкарци постају дискриминисани и обесправљени: одузима им се политичка и економска моћ, ауторитет у дому и на послу, али им се права у другим областима (породичној и родитељској) нису повећала, док се обавезе повећавају. Но вратимо се на конкретну обуку. Курсеви које финансирају скандинавске државе, лидери у увођењу Матријархата, организују НВО у Србији (погледајте http://e8.org.rs) са циљем регрутовања, обуке, а потом и запошљавања „белих витезова“, који су предводница, и модел како би мушкарац у будућем Матријархату требао да се понаша, да штити жене својим животом, супротставља се осталим мушкарцима у заштити женског привилегованог положаја, и наравно ради на пословима који захтевају конкретно, а не само идеолошко образовање. И сами захтеви да се жене све већим квотама уводе у техничке науке, није у циљу њихове равноправности са мушкарцима који су овим областима доминирали од њиховог настанка, већ да добију дипломе и плате једнаке са њима, а да раде на руководећим позицијама и управљају мушкарцима који ће заправо обављати сав рад као и до сада.



Преумљење мушкараца се уводи и у школске програме, у моду кроз андрогину одећу, у културу кроз филмове у којима су женски ликови подједнако храбри, снажни, агресивни и успешни као и мушки, а последица је феминизирано понашање младића, њихово опхођење према женама са пуно уважавања и из инфериорног положаја оног који ништа не сме (ни да их гледа, ни да вербално коментарише) док је девојчицама и женама све допуштено (провокативно облачење и понашање, а на другој страни агресивног спектра и вербално и физичко насиље над мушкарцима). Дефиниција сексуалног узнемиравања као и казне за исто се прогресивно, корак по корак (као у кувању жабе), проширује и повећавају, чинећи од мушкараца уштројена и психолошки кастрирана бића, вероватно да би се компензовала женска, по Фројду, „завист пениса“. Очекивани, и од феминисткиња прижељкивани, агресивни одговор мушкараца средње генерације је последица њиховог све већег сатеривања у ћочак, од стране жена, институција и закона, одакле они бране последње остатке свог људског достојанства, бивајући проглашени за монструме и насилнике. Тако се жртва проглашава насилником, а насилник жртвом, типично орвеловско супротно значење познатих термина (https://amara.org/sr/videos/7jAhXuc2EJJI/info/what-orwellian-really-means/ , изаберите Serbian титлове).

Комунизам се урушио после 70 година власти, исто ће бити и са Културним марксизмом (који сада наступа у форми радикалног феминизма, РР и политичке коректности). Тужна ствар је што ће, док се то не деси, више генерација проћи кроз диктатуру, а потом и терор, и милиони људи (углавном мушкараца) платити главом. У одсуству ратова, мушкарци ће страдати „у миру“! Ово што живимо је припрема Матријархата, подсетимо да је Манифест Комунистичке партије написан 1847, остварен тек 1917. октобарском револуцијом у Русији, након чега је ова идеологија владала до краја 1980тих. Културни марксизам не иде на револуцију, већ на прогресивно, корак по корак, преумљење друштва, уз санкционисање политички неподобних / некоректних / непослушних. Наредних 100 година се мушкарцима црно пише, док се не пробуде и поново не узму своју судбину у руке. Осим ако нас Трамп и Путин, или III светски рат, не спасу.