МИХАИЛО АЛИЋ: ОСНАЖИВАЊЕ ЖЕНА, ДЕМОНТАЖА ПАТРИЈАРХАТА

Оснаживање жена, демонтажа патријархата
У преводу: отимачина имовине и руководећих положаја, и подјармљивање мушкараца

Док мушкарци и даље спавају на ловорикама стотина милиона година патријархата, матријархат код Хомо Сапиенса све озбиљније узима маха, а демонтажа патријархата се наставља. Најновија вест из суседне Хрватске је предлог новог Породичног закона (привремено повучен на дораду), у коме постоји новина лицемерно названа „заштита обитељског дома“: „ако родитељи имају заједничко власништво над станом у којем обитељ живи – тај стан неће дијелити “пола-пола” као брачна стечевина одмах по разводу, него ће родитељ који наставља живјети с дјецом имати право становати у њему све док дјеца не постану пунољетна“, за многе 15 и више година. Дакле удаљавање оца из дома се наставља након примене овогодишњег српског Закона о спречавању насиља у породици (од 1. јуна 2017, илустрација доле). Отац је звер за коју не важи ловостај, уколико није снисходљив, оде му и имовина и деца, а он постаје подстанар са обавезом издржавања деце коју све ређе има прилику да виђа. Интересантан је парадокс да жене бирају амбициозне, самоуверене и доминантне мушкарце, јер им еволуција и биологија тако налаже како би добиле матерјално обезбеђене и успешне наследнике, а затим од тих истих мушкараца очекују да буду питоми и мирни као мале маце. Данашња агресивна жена, одрасла на феминистичким идејама родне (не)равноправности, сусреће вршњаке који су феминизирани по облачењу, понашању и уверењима, и није задовољна овим резултатом које су јој радикалне феминисткиње извојевале. Или можда јесте, али не зна: мушкарци ће и даље за њу радити, док она руководи, на позицијама које је освојила на основу родних квота, а не на бази заслуга. Феминистички апетити се никада не могу задовољити, и увек су покретна мета, након Закона о равноправности полова из 2009. којим су добиле квоте од 30 посто руководећих места у полтици и економији, сада је на реду нови Закон о родној равноправности (или како противници желе да га назову Закон о равноправности жена и мушкараца) којим захтевају да се та бројка повећа на 40 посто иако по учешћу у чланству политичких партија чине само 10 посто. Значи опет се хоће хлеба без мотике, овај пут са пршутом, и вином, да се залије победа.



Зашто сам анти-феминиста, и да ли је то исто као женомрзац, или борац за одржавање патријархата? Наравно да није, јер једно је борба за једнака права, а друго је тражење привилегија и недавање истих права и другима под разноразним лицемерним оправдањима, кријући се иза „најбољег интереса деце“, „заштите од насиља“ и сличних општих места којима нико не може приговорити. Проблем је у искривљеним, преувеличаним и неистинитим аргументима којима се феминисткиње служе за остваривање својих циљева, међу којима је равноправност најмање заступљена. Уосталом аргументи су од секундарне важности за феминистичку праксу, њихов метод је изазивање емоција коришћењем речи „угрожене“, „незаштићене“, „експлоатисане“, „дискриминисане“, „мање плаћене“. Па да пођемо редом са аргументованом критиком:

1. Феминизам покушава да радикалним и насилним путем у врло кратком временском периоду изврши конструктивизацију, редефинисање, а потом и укидање полних улога које су стваране у људском друштву стотинама хиљада година, а у животињском стотинама милиона година, и које је пратила специјализација женског и мушког мозга. Физичка доминација мужјака над женкама последица је полног диморфизма односно већих габарита, снаге и агресивности, али добри познаваоци полних односа су свесни да женке то надокнађују психичком и емотивном манипулацијом мушкараца кроз васпитање, а касније кроз пристанак или непристанак на сексуални контакт и продужење врсте. У оваквом брзом успону на власт средства се не бирају, а (мушке) жртве не броје. Како је велика већина феминистичке теорије преписана из марксизма, ради се о револуционарном преврату, уместо спорих еволутивних промена корак по корак. Јасно је да су друштвене промене потребне и неминовне, и да са изједначавањем учешћа жена у образовању и пасивном и активном праву гласа који су одавно постигнути, мора да дође и до редистрибуције управљачких функција, али неприодно брзе промене које захтева радикални феминизам, уз коришћење неетичких средстава, остављају многа питања, погрешна и штетна решења, и много незадовољних и несрећних људи.

       2. Ево рећи ћу замеривши се традиционалистима, није патријархат за вјек и вјекова, непромењив за људски род, али је систем заштите жена и приватне својине који је више (десетина или стотина) хиљада година складно функционисао, и донео изванредан напредак и цивилизацију какву познајемо. Његова пребрза демонтажа свакако је опасна, а методе које се користе имају потенцијал да доведу људски род на ивицу демографског колапса. Закони који се доносе имају штетне, анти-породичне последице, а идеологија уношења неповерења међу половима доводи у питање крхки баланс који је постојао. Са променама би требало пажљивије руководити да буду постепене, да не угрожавају супротан пол, и не изазивају рат између њих. Али амбиција за политичком и економском моћи, и глобалном доминацијом је водила до пропасти сваку империју која је хтела да се нагло прошири. Сарадња, а не конфликт, увек су бољи пут за разрешавање проблема, но радикални феминизам то не признаје и не поштује.

       3. Аргументи које феминистичка пракса користи су често неосновани, преувеличани проширењем појмова (па је тако сада насиље и када жену питате где иде и када се враћа, када је замерате неку куповину или одлуку која се тиче заједнице), циљеви се постижу дизањем медијске галаме, статистика које не кажу које су дефиниције термина, неприхватањем аргумената да није само жена жртва, да није само један насилник у сукобу, етикетирањем и срамљењем противника, изопштењем и прогоном неистомишљеника, масовним и синхронизованим акцијама финансираним огромним лобистичким средствима.

       4. Замена теза:(а) равноправност није исто што и једнака заступљеност, но феминисткиње траже ово друго, и то само на руководећим позицијама, позивајући се на ово прво.(б) У пракси спровођења Породичног закона више од 90 посто очева не добије старатељством над децом по разводу, иако су многи заинтересовани и погодни, ни заједничко старатељство јер им закон то не омогућава без пристанка мајке, који такође никада не добију, а све то под изговором „најбољег интереса детета“. Када су сви аргументи на страни оца (већа мотивација, расположиво време, услови становања, академска и остала постигнућа), Центри за социјални рад ће се под утицајем феминистичких семинара позвати на „стабилност живота, уходан начин живота код примарног старатеља – мајке, да је детету лакше да не мења боравиште, и да би промена била узнемирујућа за дете“.(ц) Феминисткиње се не буне што се о проблемима мушкараца никада не расправља, јер би тако изгубиле медијски простор за жене као жртве патријархата, као и фондове који су сада само њиховим „проблемима“ посвећени. То постижу тако што феминизам као идеологију слободно пропагирају, а маскулизам проглашавају за говор мржње.

       5. Да би оправдале свој родни приступ полу, и тврдиле да су родне улоге друштвена конструкција, потпуно занемарују биологију, чинећи своју теорију ненаучном, што заправо и јесте – филозофија и идеологија.